Sofar govori poslednji put — a nije ništa naučio.
Čitav njegov drugi govor je živopisan, gotovo zluradi opis toga kako se zadovoljstva bezbožnika pretvaraju u otrov. U tome ima istinske istine. Ali Sofar to ponovo usmerava na pogrešnog čoveka, i to sa nečim što graniči sa uživanjem.
Jov 20 nam pokazuje i istinski duhovni zakon i opasnost njegove primene bez ljubavi.
Kratkotrajni trijumf
Jov 20:5
„Da je radost bezbožnika kratka, i veselje licemera traje samo trenutak?"
Evo Sofarove teze: kakva god radost izgleda da bezbožnici imaju, ona je kratkotrajna. Njihov trijumf je kratak; njihovo zadovoljstvo traje samo trenutak.
I u najširem smislu, ovo je istina. Zadovoljstva izgrađena na grehu ne traju. Radost licemera je pozajmljena i privremena.
Ali Sofar to ne govori da bi upozorio ili pridobio. Govori to da bi ranio. Želi da Jov čuje: tvoji nekadašnji blagoslovi bili su samo kratkotrajni trijumf tajnog grešnika, sada razotkrivenog. Istina postaje nož.
Slatko u ustima, gorko iznutra
Jov 20:12–14
„Ako mu je i slatka zloća u ustima, ako je krije pod jezikom svojim... ipak će mu se jelo u utrobi pretvoriti, biće u njemu žuč aspidina."
Sofar slika živopisnu sliku: greh je sladak na jeziku, uživa se u njemu, krije se pod jezikom kao dragoceni zalogaj — ali kada se proguta, iznutra se pretvara u otrov zmija.
I ova slika je, barem, duboko istinita. Greh uvek ima slatki ukus pre nego što se pretvori u gorčinu. Obećava zadovoljstvo, a isporučuje otrov. Svako iskušenje laže o svom posleukusu.
U ovome ima prave mudrosti za sve nas, ne samo za bezbožnike. Šta god smo u iskušenju da „sakrijemo pod jezik" — tajno popuštanje, negovani greh — imaće ukus meda dok silazi, a ukus žuči kada se nađe u nama.
Jedina slast koja se nikada ne pretvara u gorčinu jeste sam Bog. Sve drugo što obećava da će zadovoljiti bez Njega, na kraju se ukiseli. Jedino je Hristos sladak u ustima i sladak duši, zauvek.
To je deo koji mu pripada
Jov 20:29
„To je deo koji Bog daje bezbožnom čoveku, i nasledstvo koje mu je Bog odredio."
Sofar završava sa hladnom konačnošću: ova propast je bezbožnikov „deo od Boga."
A implikacija teško visi u vazduhu — Jove, ovo je tvoj deo. Tvoja patnja je određeno nasledstvo bezbožnog čoveka.
Ali Sofar greši u pogledu Jova, i greši u pogledu srca Božijeg. Jer jevanđelje najavljuje sasvim drugačiji „deo." Onima koji su zaslužili deo bezbožnika, Bog nudi umesto toga deo svog sopstvenog Sina. „Gospod je deo moj, veli duša moja." Blagodat daje krivcima nasledstvo koje nikada nisu zaslužili.
Blaga reč za čitaoca
Postoje dve stvari koje treba poneti iz Jova 20.
Prvo, istinit deo: ne verujte reklami greha. On je sladak u ustima, a žuč iznutra. Šta god budete u iskušenju da sakrijete pod jezik neće vas zadovoljiti; otrovaće vas. Tražite svoju slast u Bogu, jedinoj radosti koja se ne kvari.
Drugo, upozorenje: nikada ne koristite istinito načelo da biste zdrobili čoveka koji pati. Sofarove reči o grehu bile su tačne; njegov nišan je bio okrutan. Ako je vaša patnja tretirana kao dokaz tajne bezbožnosti, to je Sofarov glas, a ne Božiji.
Vaš deo, u Hristu, nije nasledstvo bezbožnika. To je sam Gospod.
Pitanja za razmišljanje
- „Slatko u ustima... gorko iznutra." Gde ste okusili kako greh obećava slast, a donosi gorčinu, i kako to menja ono za čim posežete?
- Sofar je koristio istinito načelo kao oružje. Kako možete razlikovati istinu izgovorenu da bi nekoga oslobodila od istine koja se koristi da bi ga ranila?
- Jevanđelje nudi krivcima „deo" koji nikada nisu zaslužili. Šta za vas znači to što je, u Hristu, sam Gospod vaš deo?
Kratka molitva
Gospode, sačuvaj me od slatke laži greha. Podseti me da ono što u pobuni ima ukus meda, iznutra postaje žuč.
Budi moja slast — radost koja se nikada ne kvari, deo koji nikada ne izneverava.
I sačuvaj me da nikada ne koristim istinu kao oružje protiv onih koji pate, kao što je činio Sofar.
Ti si moj deo, Gospode. U Tebi imam nasledstvo koje nikada nisam zaslužio. Hvala Ti.
Amin.
JMS