Elihu nastavlja, i u Jovu 35 se hvata u koštac sa prigovorom kome se Jov približio: da mu pravednost nije donela nikakvu korist, da mu je sledovanje Bogu donelo samo patnju.
Elihuov odgovor se okreće oko ponizne istine — Bogu nije potrebna naša dobrota, i nije umanjen našim grehom. Ne činimo Bogu uslugu time što Mu se pokoravamo. A ta istina, kada se pravilno razume, oslobađa nas.
Šta Mu daješ?
Jov 35:7
"Ako si pravedan, šta ćeš Mu dati? Ili šta će primiti iz ruke tvoje?"
Elihu postavlja pitanje koje sve iznova postavlja na svoje mesto.
"Ako si pravedan, šta ćeš Mu dati?" Kada činiš dobro, da li nešto dodaješ Bogu? Da li On postaje bogatiji, veći, potpuniji zbog tvoje poslušnosti? A ako grešiš, da li oduzimaš od Njega, umanjuješ Ga, ranjavaš Njegovu veličinu?
Odgovor na oba pitanja je ne. Bog je potpun sam po sebi. Naša dobrota ne popunjava nedostatak u Njemu, a naš neuspeh ne stvara nikakav. On ne zavisi od nas.
Ovo ponizuje jedan način razmišljanja — ideju da nam Bog duguje za naše dobro ponašanje, da je pravednost transakcija u kojoj On mora da isplati. On nam nije dužan. Mi ne činimo Bogu usluge.
Zašto neki vapaji ostaju neuslišeni
Jov 35:12
"Tamo viču s oholosti zlih ljudi, ali ne bivaju uslišeni."
Elihu nudi tešku, ali proniciljivu misao o neuslišenim molitvama.
Ponekad, kaže, "viču, ali ne bivaju uslišeni." Zašto? "Zbog oholosti zlih ljudi." Ljudi vape u svojoj nevolji — ali ne zaista Bogu. Vape samo za olakšanjem, samo da pobegnu od bola, bez ikakvog pravog okretanja srca ka Njemu. To je vapaj oholosti, a ne vapaj vere.
Ovde moramo biti oprezni, jer Elihu ovo prejako primenjuje na Jova, čiji vapaji nisu bili puka oholost. Ali zrno istine ostaje vredno slušanja: postoji razlika između vapiti za olakšanjem i vapiti za Bogom. Jedno želi samo dar; drugo želi Davaoca.
Bog nije automat za našu udobnost. Vapaj koji On najviše voli da usliši nije "daj mi ono što želim", već "želim Tebe."
Bog neće čuti taštinu
Jov 35:13
"Jer Bog ne sluša taštinu, i Svemogući ne gleda na nju."
Elihu dodaje da Bog "ne sluša taštinu" — prazne, sebične vapaje koji nisu zaista upravljeni ka Njemu.
Ponovo, ovo držimo nežno. To nije pravilo koje objašnjava svu patnju, i Elihu ga preterano primenjuje. Ali postoji nešto istinito ovde za naše sopstvene molitve. Bog nas poziva da Mu dođemo celim srcem, ne samo da Ga koristimo kao sredstvo za neki cilj.
Najdublja molitva nije "popravi moje okolnosti", već "privuci me Sebi u njima." A tu molitvu Bog uvek čuje.
Blaga reč čitaocu
Jov 35 sadrži oslobađajuću istinu, čak i ako je Elihu koristi pomalo grubo.
Ne moraš da zaslužiš Božju ljubav time što ćeš Mu biti od koristi. Ne možeš Mu ništa dodati svojom dobrotom, niti Ga umanjiti svojim neuspehom. To znači da Njegova ljubav prema tebi nikada nije plaćanje za pruženu uslugu — ona je čist dar. Milost je milost upravo zato što Bog njome ništa ne dobija. On te voli ni za šta, slobodno, potpuno.
Zato, kada se moliš, ne dolazi kao poverilac koji naplaćuje dug, već kao dete koje trči Ocu. Vapi ne samo za darom, već za Davaocem. Bog kome od tebe ništa ne treba, želi tebe — a to je najoslobađajuća ljubav koja postoji.
Pitanja za razmišljanje
- "Ako si pravedan, šta ćeš Mu dati?" Kako menja tvoju veru saznanje da ne možeš staviti Boga u svoj dug — da je Njegova ljubav dar, a ne plata?
- Elihu je razlikovao vapaj za olakšanjem od vapaja za Bogom. U svojim sopstvenim molitvama, da li primećuješ da uglavnom želiš dar, ili Davaoca?
- Bog ništa ne dobija time što te voli, a ipak te voli potpuno. Kako to čini Njegovu ljubav oslobađajućom, a ne manje vrednom?
Kratka molitva
Gospode, ne mogu Ti ništa dodati svojom dobrotom niti Te umanjiti svojim neuspehom. Ništa Ti od mene ne treba — a ipak me potpuno voliš.
Oslobodi me od doživljavanja poslušnosti kao transakcije, kao da mi duguješ za moje dobro ponašanje.
Nauči me da vapim ne samo za olakšanjem, već za Tobom; ne samo za darom, već za Davaocem.
Voliš me ni za šta, slobodno i potpuno. Hvala Ti za milost koju nikada ne bih mogao da zaslužim.
Amin.
JMS