Postoje poglavlja u Svetom pismu u kojima Bog objašnjava. I postoje poglavlja u kojima Bog otkriva.
Jov 38 pripada ovoj drugoj vrsti.
Posle svih govora, posle svih pitanja, pošto je Jovov jad progovorio dok gotovo više nije bilo reči, Bog konačno odgovara.
Ali On ne odgovara Jovu prostim objašnjenjem patnje. Ne daje Jovu spisak razloga. Ne kaže: “Ovo se dogodilo zbog ovoga, a ono zbog onoga.”
Umesto toga, Bog dolazi u vihoru.
I to je već prva duboka tajna ovog poglavlja: ponekad je najdublji Božji odgovor ne objašnjenje, nego Njegovo prisustvo.
Jov je želeo da razume zašto se njegov život srušio. Želeo je da svoj bol iznese pred presto božanske pravde. Želeo je da Bog progovori.
I Bog je progovorio.
Ali kada je progovorio, podigao je Jovove oči iz malog, slomljenog kruga njegove patnje u prostrani, sveti poredak stvaranja.
Ne da bi ga ponizio. Ne da bi ga okrutno ućutkao. Nego da bi mu isceleo vid.
Jer patnja može da učini svet duše veoma malim.
Bol sužava sve. Tuga čini da srce zuri samo u ono što je izgubljeno. Strah čini da budućnost izgleda kao zaključana soba.
Ali u Jovu 38 Bog otvara zidove te sobe i pokazuje Jovu da je njegov život sadržan u tajni mnogo većoj od njegovog bola.
Vihor ne uništava Jova. Vihor postaje vrata otkrivenja.
“Tada odgovori Gospod Jovu iz vihora”
Jov 38:1–3
“Tada odgovori Gospod Jovu iz vihora i reče: Ko je to što zamračuje savet rečima nerazumnim? Opaši se sada kao junak; ja ću te pitati, a ti mi kazuj.”
Bog odgovara “iz vihora.”
Ovo je duboko važno.
Vihor nije miran. Nije blag. Nije udobna verska slika.
To je vetar. Sila. Kretanje. Tajna. Moć.
To je mesto na kome ljudska kontrola nestaje.
Jovov život već liči na vihor. Njegova deca su otišla. Zdravlje mu je slomljeno. Prijatelji su ga ranili verskim objašnjenjima. Njegovo ime, dostojanstvo i unutrašnji mir su uzdrmani.
A sada Bog govori upravo iz slike onoga kroz šta je Jov prolazio.
Ovo otkriva nešto veoma važno:
Bog nije odsutan iz oluje samo zato što je oluja strašna.
Gospod ne čeka da sve bude mirno pre nego što progovori. Ne susreće dušu samo u tihim vrtovima i blagim jutrima.
Ponekad govori iznutra pritiska. Iznutra potresa. Iznutra mesta gde više ne znamo kako da održimo sopstveni život na okupu.
U skrivenom životu duše vihor predstavlja mesto na kome ponos, kontrola i lažna sigurnost počinju da otpadaju.
To je mesto gde duša prestaje da se pretvara da sve razume.
Bolno je. Ali može postati i sveto.
Bog pita:
“Ko je to što zamračuje savet rečima nerazumnim?”
Ovo zvuči strogo. Ali je i milost.
Bog ne kaže da je Jovov bol besmislen. Ne poriče Jovovu tugu. Pokazuje Jovu da bol, čak i stvaran bol, ne daje čoveku potpun uvid.
Ranjeno srce može govoriti iskreno. Ali ranjeno srce može i pogrešno tumačiti stvarnost.
Jov je govorio iz muke. Sada ga Bog poziva u strahopoštovanje.
Jov 38 je sveto otkrivenje. Ne uništenje, nego objava.
Jov počinje da vidi da je Bog prisutan čak i tamo gde se njegovo razumevanje završava.
“Gde si ti bio kad ja osnivah zemlju?”
Jov 38:4–7
“Gde si ti bio kad ja osnivah zemlju? Kaži, ako si razuman. Ko joj je odredio mere, znaš li? Ili ko je rastegao uže preko nje? Na čemu su podnožja njena uglavljena? Ili ko joj je metnuo kamen ugaoni, Kad pevahu zajedno zvezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovahu?”
Bog vodi Jova nazad, na sam početak.
Pre Jovove patnje. Pre Jovovih pitanja. Pre nego što je Jovovo telo bilo oblikovano. Pre praha njegove tuge. Pre nego što je ijedan ljudski glas pitao: “Zašto?”
Bog je bio tamo.
“Gde si ti bio kad ja osnivah zemlju?”
Ovo nije samo pitanje o stvaranju. To je pitanje o poverenju.
Bog kaže:
Jove, ti pokušavaš da sudiš čitavoj građevini stvarnosti iz jednog ranjenog trenutka unutar nje. Ali tebe nije bilo kad sam postavljao temelje. Ne vidiš mere. Ne vidiš skrivene linije. Ne vidiš kamen ugaoni ispod svega.
Slika je graditeljska.
Bog govori kao Graditelj.
Zemlja nije slučajna. Izmerena je. Utemeljena. Učvršćena. Uređena.
Ispod onoga što izgleda nestabilno postoji božanski poredak.
Ovo je veoma važno za dušu koja pati.
Kada se život sruši, srce počinje da veruje da se sve ruši. Ali Jov 38 nam govori da je ispod našeg ličnog sloma Božje stvaranje i dalje čvrsto.
Ispod naše zbunjenosti i dalje postoji kamen ugaoni. Ispod naših neodgovorenih pitanja i dalje postoji božanska mera.
A onda Bog kaže:
“Kad pevahu zajedno zvezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovahu.”
Stvaranje počinje slavljenjem.
Pre nego što je ljudski bol ušao u priču, postojala je pesma. Pre grobova, postojala je slava. Pre nego što je Jov sedeo u pepelu, jutarnje zvezde su pevale zajedno.
Ovo ne briše patnju.
Ali nam govori da patnja nije prva reč stvarnosti.
Prva reč je Bog. Prva atmosfera je čuđenje. Prvi zvuk je slavljenje.
I ovo daje nadu.
Biblija počinje stvaranjem, a završava se stvaranjem obnovljenim pred Bogom. Ono što je počelo pesmom neće se završiti ćutanjem. Ono što je počelo božanskim poretkom neće se završiti haosom. Ono što je počelo u slavi biće dovedeno u konačnu slavu.
Jov još ne može da vidi svoju obnovu.
Ali Bog ga podseća da je priča starija od njegove tuge i veća od njegovih rana.
“Ko je zatvorio more vratima?”
Jov 38:8–11
“Ili ko je zatvorio more vratima kad kao iz utrobe izađe? Kad ga odenuh oblacima i povih tamom, Kad postavih njemu meru svoju i metnuh mu prevornice i vrata, I rekoh: Dotle ćeš dolaziti, a dalje nećeš, i tu će se ustaviti ponositi valovi tvoji.”
Ovde je more prikazano gotovo kao novorođenče — divlje, silno, izlazi iz utrobe stvaranja.
Bog ga odeva oblacima. Uvija ga gustom tamom. Zatim postavlja granice:
“Dotle ćeš dolaziti, a dalje nećeš.”
Ovo je jedna od najutešnijih slika u Jovu 38.
More često predstavlja haos, pretnju, dubinu i sile prevelike za čoveka. Jovova patnja je možda ličila na more koje se lomi preko njega.
Talas za talasom.
Gubitak. Bolest. Optužba. Ćutanje.
Ali Bog kaže: čak i more ima granicu.
Ponositi talasi nisu suvereni. Oluja nije suverena. Tama nije suverena. Gubitak nije suveren. Bog je suveren.
Postoje stvari u životu koje deluju beskrajno dok smo unutar njih.
Tuga deluje beskrajno. Tesnoba deluje beskrajno. Čekanje deluje beskrajno. Duhovna tama deluje beskrajno.
Ali Jov 38 otkriva da Gospod postavlja skrivena vrata čak i oko onoga što nas užasava.
Duša možda još ne vidi granicu. Ali Bog je već progovorio talasima.
Ovaj stih takođe priprema srce za Hrista.
U Jevanđeljima, kada Isus stoji u lađi i zapreti vetru i moru, On ne čini samo čudo. On otkriva istu božansku vlast koja se vidi u Jovu 38.
Onaj koji kaže moru: “Dotle, a dalje nećeš,” prisutan je u Hristu.
Talasi Mu se pokoravaju jer stvaranje poznaje svoga Gospoda.
Najdublji mir vernika ne dolazi od odsustva talasa, nego od Prisustva Onoga koji im zapoveda.
I u konačnoj nadi koju Bog daje, ovi ponositi talasi neće vladati zauvek.
Talasi zla, smrti, optužbe, straha i tame imaju granicu.
Mogu se dizati. Mogu huktati. Mogu plašiti dušu.
Ali ne mogu preći reč Božju.
“Jesi li zapovedio jutru?”
Jov 38:12–15
“Jesi li svoga veka zapovedio jutru, pokazao zori mesto njeno, Da se uhvati zemlji za krajeve i da se rastresu s nje bezbožnici, Da se ona promeni kao blato pečatno, a oni da stoje kao haljina, I da se bezbožnicima oduzme svetlost njihova i ruka podignuta da se slomi?”
Bog sada govori o jutru.
Ovo je istovremeno nežno i strašno.
Jutro je lepo. Ali jutro i otkriva.
Svetlost teši ono što pripada Bogu, ali i razotkriva ono što se krije u tami.
Bog pita Jova da li je ikada zapovedio jutru. Da li je ikada rekao zori gde da stane.
Naravno, Jov nije.
Živeo je unutar dana, ali nikada nije zapovedio nijednom izlasku sunca.
Ovo poniznuje.
Često govorimo kao da naš pogled vlada danom.
Kažemo:
“Ovo je gotovo.” “Ništa se neće promeniti.” “Ne mogu dalje.” “Bog me je zaboravio.”
Ali mi nikada nismo zapovedali jutru.
Ne znamo koliko je zora blizu.
Zora zna svoje mesto jer joj Bog zapoveda.
Ovde je duboka uteha:
Zora se pokorava Bogu čak i kada se duša oseća zarobljenom u noći.
Postoje noći u duhovnom životu kada se čini da se ništa ne pomera. Molitva izgleda suva. Nada izgleda daleka. Bog izgleda skriven.
Ali Jov 38 nam govori da jutro nije nasumično.
Svetlost dolazi na zapovest.
I kada dođe, otresa bezbožnost iz skrivenih mesta. Božja svetlost ne samo da teši. Ona pročišćava. Ona lomi “podignutu ruku” — ponositu silu zla.
Ovo upire ka konačnom Božjem jutru.
Jednog dana svaka skrivena stvar biće izneta na svetlost. Svaka nepravda. Svaki lažni sud. Svaka okrutnost prerušena u pravednost. Svaki bol koji niko nije razumeo.
Jovovi prijatelji su mislili da mogu spolja protumačiti Jovovu patnju.
Ali kada dođe Božje jutro, ljudski sudovi se ruše.
Ostaje samo božanska istina.
“Jesi li dolazio do dubina morskih?”
Jov 38:16–18
“Jesi li dolazio do dubina morskih? I jesi li hodio po dnu bezdanovom? Jesu li ti se otvorala vrata smrtna, i vrata smrtnoga senа jesi li video? Jesi li sagledao širinu zemaljsku? Kaži, ako znaš sve to.”
Bog prelazi sa površine na dubine.
Izvore mora. Traganje po dnu bezdana. Vrata smrti. Vrata senke smrtne. Širinu zemlje.
Ovo su mesta van dosega običnog čoveka.
Jov se u svojoj patnji približio smrti. Osetio je njenu senku. Poželeo je da se nikad nije rodio. Okusio je gorčinu smrtnosti.
Ali Bog ga pita:
Jesu li ti se otvorila vrata smrti? Jesi li video sva vrata? Razumeš li celu geografiju života i smrti?
Jov je osetio smrt, ali njome ne upravlja.
Ovo je važno.
Patnja nam daje dodir sa tajnom, ali ne i vlast nad tajnom.
Čovek može duboko patiti, a ipak ne videti celinu.
Bol je stvaran. Ali bol nije sveznajuć.
“Vrata senke smrtne” takođe upiru ka Hristu.
U Jevanđelju Isus ulazi tamo gde Jov nije mogao ući. On ulazi u samu smrt. Prolazi kroz vrata. Ulazi u grob. Silazi u najdublju ljudsku tamu. I vaskrsava sa ključevima smrti i pakla.
Jov 38 pita:
“Jesu li ti se otvorala vrata smrtna?”
U Hristu Bog odgovara:
Ja ću sam ući u njih.
Ovde Jovov bol dopire do Jevanđelja. Njegova muka dopire do Krsta. Njegova čežnja za posrednikom dopire do Sina Božjeg.
Vernik ne pobeđuje smrt time što je razume.
Vernik pobeđuje smrt time što je sjedinjen sa Onim koji je prošao kroz nju i izašao živ zauvek.
Smrt nije večno carstvo pored Boga.
Ima vrata, ali Bog ih poznaje. Ima kapije, ali Bog ih može otvoriti. Ima senku, ali ne može se oduprеti Svetlosti vaskrslog Hrista.
“Gde je put ka domu svetlosti?”
Jov 38:19–21
“Koje je put ka stanu svetlosti? I gde je mesto tami, Da bi je uzeo i odveo do međe njene, i znao staze k domu njenom? Znaš ti; jer si se onda rodio, i broj je dana tvojih velik.”
Bog pita Jova o svetlosti i tami.
Ne samo da li ih je video, nego da li poznaje njihova prebivališta.
Gde živi svetlost? Gde pripada tama? Može li ih Jov odvesti do njihovih granica? Poznaje li njihove staze?
Ovo nije samo poezija. Dotiče najdublje mesto ljudskog srca.
Ljudska bića doživljavaju svetlost i tamu, ali ne razumemo u potpunosti njihovo poreklo, granice ili kretanje.
Znamo kako je biti utešen svetlošću. Znamo kako je biti progutan tamom.
Ali nijednom ne zapovedamo.
Jov biva uveden u poniznost pred tajnom postojanja.
Pitanje “Koje je put ka stanu svetlosti?” duboko je duhovno.
Svetlost u Svetom pismu nikad nije samo fizička. To je otkrivenje, čistota, istina, božansko prisustvo.
Tama nikad nije samo odsustvo sunčeve svetlosti. Može biti skrivenost, neznanje, sud, žalost ili zlo.
Bog zna gde svetlost prebiva. Bog zna gde se tama završava.
Ovo je važno jer patnička duša često misli da tama nema granicu.
Ali Bog govori o tami kao o nečemu što ima “mesto,” “među” i “stazu.”
Nije beskonačna. Nije božanska. Nije krajnja.
Samo je Bog krajnji.
Broj Jovovih dana nije dovoljno velik da sve ovo razume.
Nije ni naš.
Pa ipak, poenta nije očaj.
Poenta je predanje.
Ne moramo znati dom tame ako nas drži Otac svetlosti.
“Jesi li ulazio u riznice snega?”
Jov 38:22–24
“Jesi li ulazio u riznice snega, i riznice grada jesi li video, Koje čuvam za vreme nevolje, za dan boja i rata? Kojim se putem deli svetlost i ustok vetar istočni po zemlji?”
Bog govori o skrivenim riznicama.
Snegu. Gradu. Svetlosti. Vetru.
Jezik je zapanjujuć.
Sneg ima riznice. Grad ima skladišta. Svetlost ima staze. Vetar ima kretanje pod božanskom zapovešću.
Stvaranje nije ravno. Puno je skrivenih odaja poznatih samo Bogu.
Ovo uči dušu da stvarnost sadrži više nego što nam patnja pokazuje.
Bol nam pokazuje jednu sobu. Bog poznaje celu kuću.
Postoje “riznice” čak i u hladnim stvarima.
Sneg je hladan, ali je i lep. Grad može biti razoran, ali ga Bog i čuva u zalihama.
Isto stvaranje koje teši, može i suditi. Isti Bog koji šalje blag sneg, upravlja i olujom.
Ovo nas podseća da stvaranje nije duhovno prazno.
Svaka pahulja. Svaki vetar. Svaka promena svetlosti.
Sve stvaranje pripada svome Tvorcu.
Ako sneg ima skrivenu riznicu, onda možda ni naša hladna godišnja doba nisu prazna.
Duša može proći kroz zimu i pomisliti da se ništa ne dešava.
Ali ispod tišine Bog možda skladišti nešto sveto.
Nije svaka riznica isprva topla.
Neke riznice su skrivene u snegu.
“Ko je razdelio jaz povodnju?”
Jov 38:25–30
“Ko je razdelio jaz povodnju, i put svetlici gromovnoj, Da bi išao dažd na zemlju gde nema nikoga, i na pustinju gde nema čoveka, Da napoji pustoš i pustinju, i učini da raste trava zelena? Ima li dažd oca? Ili ko je rodio kaplje rosne? Iz čije je utrobe izašao led, i ko je rodio slanu nebesku, Da se vode skrivaju kao kamen i lice bezdana da se stvrdne?”
Ovaj odlomak je jedan od najnežnijih delova Jova 38.
Bog šalje kišu “gde nema nikoga.” Napaja pustinju “gde nema čoveka.” Napaja pustoš i neplodnu zemlju. Čini da nikne mlada trava.
Ovo otkriva Božju darežljivost izvan ljudske pažnje.
Bog se ne brine samo za mesta koja ljudi vide. Napaja skrivena mesta. Hrani pustinju koju nijedno ljudsko oko ne hvali. Podiže život na neplodnoj zemlji.
Za Jova je ovo duboko lično.
Jov se oseća kao neplodna zemlja. Oseća se protraćeno. Neviđeno. Ogoljeno. Napušteno.
Ali Bog kaže, kroz stvaranje:
Šaljem kišu čak i tamo gde nema čoveka.
Ovo znači da Božja briga ne zavisi od ljudske pažnje.
Postoje godišnja doba kada niko ne razume tvoju unutrašnju pustinju. Niko ne vidi sušu. Niko ne zna koliko je dugo zemlja bila neplodna.
Ali Bog zna.
I Bog može poslati kišu na mesta koja niko drugi ne posećuje.
“Mlada trava” je važna.
Bog ne stvara samo planine i mora. On primećuje malu zelenu izdanku.
Brine se za krhke početke.
Ovo je skrivena Božja milost:
On može tiho, gotovo neprimetno, započeti obnovu upravo na mestu za koje smo mislili da je mrtvo.
Pustinja neće zauvek ostati pustinja. Pustoš će procvetati. Neplodna mesta biće obnovljena.
Božje konačno carstvo nije napuštanje stvaranja, nego njegovo isceljenje.
Isti Gospod koji šalje kišu na neviđenu zemlju može poslati blagodat u najskrivenije odaje srca.
“Možeš li svezati miline vlašićima?”
Jov 38:31–33
“Možeš li svezati miline vlašićima? Ili vezu štapima razdrešiti? Možeš li izvesti dnevnicu na vreme njeno? I kola na zvezdama možeš li voditi? Znaš li red nebeski? Možeš li ti postaviti vlast njegovu na zemlji?”
Bog podiže Jovove oči ka zvezdama.
Vlašići. Štapi. Dnevnica. Kola na zvezdama.
Ova imena nas podsećaju da nebo nije nasumičan ukras iznad ljudske patnje.
Nebesa se kreću po božanskom poretku. Postoji mudrost izvan onoga što ranjeno srce može videti.
Jov sedi na zemlji, u pepelu.
Ali Bog ga navodi da pogleda gore.
Ovo je jedno od kretanja u Jovu 38:
Od pepela ka zvezdama. Od rana ka čuđenju. Od tuge zatvorene u sebe ka strahopoštovanju pred Bogom.
Bog pita:
“Znaš li red nebeski?”
Odgovor je ne.
Jov ne zapoveda zvezdama. Ne može svezati niti razrešiti sazvežđa. Ne može uspostaviti nebesku vlast na zemlji.
Ali Bog može.
Ovo ne čini Jova beznačajnim.
Postavlja Jova unutar vaseljene kojom upravlja mudrost veća od njegove patnje.
Zvezde nas podsećaju na božansku vernost.
Noć za noći se pojavljuju. Godišnje doba za godišnjim dobom se vraćaju.
Čak i kada je ljudski život nestabilan, nebesa svedoče da Božji poredak nije podbacio.
Zvezde nisu idoli. One su svedoci.
Objavljuju da se istorija kreće pod božanskom zapovešću ka punom otkrivenju Božje slave.
Jov ne može voditi kola na zvezdama.
Ali njega drži Onaj koji to može.
I ponekad je to dovoljno da duša ponovo počne da diše.
“Možeš li podignuti glas svoj do oblaka?”
Jov 38:34–38
“Možeš li podignuti glas svoj do oblaka da bi te mnoštvo vode pokrilo? Možeš li pustiti munje da idu, i da ti reknu: Evo nas? Ko je metnuo mudrost u srce? Ili ko je dao razumu razum? Ko će izbrojati oblake mudrošću, i mehove nebeske ko će izliti, Da se pretvori prah u gomile, i grude da se slepe?”
Bog sada govori o oblacima, munjama, mudrosti i srcu.
“Možeš li pustiti munje da idu, i da ti reknu: Evo nas?”
Stvaranje odgovara Bogu.
Munja Mu se pokorava. Oblaci su izbrojani mudrošću. Nebeski mehovi se otvaraju i zadržavaju po Njegovoj zapovesti.
Ali onda Bog iznenada pita:
“Ko je metnuo mudrost u srce? Ili ko je dao razumu razum?”
Ovo je lično.
Isti Bog koji zapoveda munji takođe polaže mudrost u ljudsko srce.
Isti Bog koji upravlja oblacima takođe oblikuje razum u nama.
Kosmičko i lično idu zajedno.
Ovo je lepota Jova 38.
Božja veličina Ga ne čini dalekim. Njegova suverenost Ga ne čini hladnim.
Gospod sazvežđa je i Gospod unutrašnjih delova.
On poznaje srce.
Jovu je ovo bilo potrebno.
I nama je potrebno.
Ponekad kad razmišljamo o Božjoj veličini, plašimo se da je naš bol premali za Njega.
Ali Sveto pismo pokazuje suprotno.
Zato što je Bog istinski velik, ništa nije premalo za Njegovo znanje.
Zato što upravlja nebesima, može upravljati i skrivenim drhtanjem jedne ranjene duše.
Mudrost u srcu nije samo znanje.
To je unutrašnja blagodat da se čovek pokloni pred Bogom i i dalje mu veruje, bez potpunog objašnjenja.
To je ono što je Jovu dato.
Ne svi odgovori. Nego mudrost.
Ne kontrola. Nego strahopoštovanje.
Ne objašnjenje. Nego susret.
“Hoćeš li loviti lav plen?”
Jov 38:39–41
“Loviš li ti lavu lov? I laviće hraniš li, Kad leže u pećinama i vrebaju u zaklonu svom? Ko gotovi gavranu hranu njegovu kad ptići njegovi vape k Bogu, i lutaju nemajući šta jesti?”
Poglavlje se završava okretanjem od zvezda i oluja ka životinjama.
Lavovi i gavranovi.
Ovo nije slučajno.
Bog pokazuje Jovu da Njegova briga dopire svuda:
Temelji zemlje. More. Jutro. Dubine. Sneg. Kiša. Zvezde. Oblaci. Munja. Lavovi. Gavranovi.
Ništa nije van Njegovog znanja.
Gavran je posebno dirljiv.
Gavranovi su često smatrani nečistim pticama, a ipak Bog čuje njihove mladunce kad viču. Lutaju u potrazi za hranom, i Bog ih hrani.
Ako Bog čuje krik gavranova, zar neće čuti Jova?
Ako Bog hrani mlade lavove u skrivenim jazbinama, zar neće znati glad slomljenog čoveka koji sedi u pepelu?
Ovo nije sentimentalna uteha.
Ovo je duboka istina.
Božja briga nije ograničena na verska mesta. Prostire se kroz divlja mesta, neviđena mesta, životinjske krike, pustu zemlju i ljudsku tugu.
Poglavlje se završava a da Jov nije primio objašnjenje koje je želeo.
Ali prima nešto veće:
Viđenje Boga toliko prostrano da njegova patnja više ne može biti centar vaseljene.
To nije okrutnost.
To je spasenje.
Jer kada bol postane centar, duša polako guši.
Ali kada Bog ponovo postane centar, bol je i dalje stvaran, ali više nije krajnji.
Duboko duhovno značenje Jova 38
Jov 38 nije Bog koji kaže: “Tvoja patnja nije važna.”
To je Bog koji kaže:
Tvoja patnja je sadržana u tajni koju još ne možeš videti.
Poglavlje nas uči da ranjena duša mora biti vraćena u čuđenje.
Ne zato što čuđenje trenutno uklanja tugu. Nego zato što čuđenje vraća ravnotežu.
Podseća nas da Bog nije manji od naše tragedije.
Njegova mudrost nije slomljena zato što je naš život slomljen. Njegov presto nije pao zato što se naš svet uzdrmao.
Duboko kretanje Jova 38 je ovo:
Od žalbe ka strahopoštovanju. Od samoodbrane ka predanju. Od potrebe za kontrolom ka primanju Prisustva. Od pepela ka slavljenju. Od “Zašto se ovo dešava meni?” ka “Ko je ovaj Bog koji drži sve stvari?”
Ovo ne znači da je pitanje “zašto” grešno.
Jov ga je pitao iskreno. Psalmi ga često pitaju. Čak je i Hristos zavapio: “Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?”
Ali Jov 38 pokazuje da najdublje isceljenje ne dolazi uvek kada Bog odgovori na “zašto.”
Ponekad dolazi kada Bog otkrije “Ko.”
Ko je postavio temelje zemlje? Ko zapoveda jutru? Ko postavlja granice moru? Ko poznaje vrata smrti? Ko čuva sneg? Ko napaja pustinju? Ko vodi zvezde? Ko daje mudrost srcu? Ko hrani gavrana kad vapi?
Odgovor je jedan:
Gospod.
I ako On upravlja svim ovim, onda Jovov život nije napušten, čak i kada ga Jov ne može razumeti.
Proročka nada Jova 38
Jov 38 takođe upire dalje od Jovove lične patnje, ka konačnom otkrivenju Božje vlasti nad stvaranjem.
Poglavlje pokazuje da stvaranje nije besmislena materija.
Uređeno je. Zapoveđeno. Ograničeno. Ispunjeno božanskom mudrošću.
Zemlja ima temelje. More ima granice. Jutro ima zapovest. Tama ima granicu. Nebesa imaju poredak. Pustinja prima kišu. Životinje su hranjene.
Ovo znači da istorija nije neuređena.
Čak i kad se zlo pokaže ponosito poput talasa, Bog kaže:
“Dotle, a dalje nećeš.”
Čak i kad se tama čini beskrajnom, Bog zna njeno mesto i njenu granicu.
Čak i kad smrt izgleda kao zaključano carstvo, Bog poznaje njena vrata.
Čak i kad pustinja izgleda napuštena, Bog može učiniti da mlada trava nikne.
Jov 38 šapuće nadu koja se u potpunosti otkriva u Hristu:
Stvaranje neće zauvek ostati u ropstvu.
Isti Bog koji je osnovao zemlju, obnoviće je. Isti Bog koji zapoveda jutru, doneće konačnu zoru. Isti Bog koji ograničava more, okončaće vladavinu haosa. Isti Bog koji poznaje vrata smrti, uništiće samu smrt.
Za vernika, Jov 38 nije samo poglavlje o poniznosti.
To je poglavlje o nadi.
Govori nam da nijedna patnja, nijedno zlo, nijedna tama, nijedna tuga i nijedna smrt nisu van znanja i vlasti Božje.
Konačni odgovor Jovu nije argument.
Konačni odgovor je sam Bog.
I u punini vremena, taj odgovor postaje telo u Isusu Hristu.
Hristos ulazi u oluju. Hristos spava u lađi. Hristos zapoveda moru. Hristos ulazi u smrt. Hristos vaskrsava iz groba.
Hristos postaje živi dokaz da Božja mudrost nije daleko od patnje, nego je prošla kroz patnju i pobedila je iznutra.
Šta Jov 38 uči dušu koja pati
Jov 38 nas uči da kad ne možemo razumeti svoj život, pozvani smo da ponovo pogledamo Boga.
Ne malog boga oblikovanog po slici naših očekivanja. Ne versku ideju. Ne jednostavan odgovor.
Nego živog Boga.
Tvorca. Sudiju. Otkupitelja. Onoga koji podržava. Gospoda svih skrivenih stvari.
Kada ti se život čini kao vihor, seti se:
Bog može govoriti iz vihora.
Kada ti se tuga čini kao ponosito more, seti se:
Bog je postavio prevornice i vrata.
Kada ti se duša čini kao noć, seti se:
Bog zapoveda jutru.
Kada osećaš da si blizu senke smrti, seti se:
Bog poznaje vrata.
Kada ti se srce čini kao pustinja, seti se:
Bog šalje kišu gde nema čoveka.
Kada se osećaš malim pod zvezdama, seti se:
Onaj koji ih vodi, takođe daje mudrost srcu.
Kada se osećaš zaboravljenim, seti se gavranova.
Čak se i njihovi krici čuju.
Jov 38 ne uklanja svu tajnu.
Čini tajnu svetom.
I ponekad je to ono što nas spasava.
Jer vera nije uvek sposobnost da objasnimo.
Ponekad je vera blagodat da se poklonimo pred Bogom koji zna ono što mi ne znamo, i da ipak, tiho, kroz suze, kažemo:
Gospode, Ti si ovde. Gospode, Ti si mudar. Gospode, Ti držiš temelje. Gospode, zapovedi jutru u meni.
Kratka molitva
Gospode Bože, Ti koji si odgovorio Jovu iz vihora, odgovori i skrivenim mestima moga srca.
Kada ne mogu razumeti svoju patnju, podigni moje oči ka Tvojoj mudrosti.
Kada moja tuga postane preglasna, nauči me da čujem Tvoj glas iznad oluje.
Kada se talasi ponosito dižu, podseti me da si Ti postavio njihovu granicu.
Kada mi se duša oseća kao pustinja, pošalji svoju kišu tamo gde niko drugi ne vidi.
Daj mi mudrost u unutrašnjim delovima. Daj mi razum u srcu.
Nauči me da Ti verujem ne samo kada objašnjavaš, nego i kada se otkrivaš.
Gospode Isuse, Ti si ušao u oluju, u tišinu, u grob i u dubine za nas.
Drži me u svom prisustvu dok ne dođe jutro.
Amin.
Pitanja za razmišljanje
- Gde u svom životu i dalje želim objašnjenje više nego dublji susret sa Bogom?
- Koji “ponositi talasi” mi se čine beskrajnim upravo sada, i kako da se setim da im je Bog već postavio granicu?
- Gde Bog tiho šalje kišu u skrivenu pustinju unutar mene?