Otkrivenje 7 dolazi kao milost posle drhtanja.
Otkrivenje 6 se završilo pitanjem:
„Ko će moći ostati?”
Pečati su bili otvoreni.
Zemlja se potresla.
Jahači su prošli kroz istoriju.
Duše pod oltarom su vapile: „Dokle?”
Sunce je potamnelo.
Mesec je postao kao krv.
Planine i ostrva su se pomerili sa svojih mesta.
A kraljevi, velikaši, bogataši, moćnici, robovi i slobodni, svi su pokušali da se sakriju od lica Onoga koji sedi na prestolu i od gneva Jagnjeta.
Zatim je došlo pitanje:
Ko će moći ostati?
Otkrivenje 7 odgovara.
Ne ljudskom snagom.
Ne političkom moći.
Ne bogatstvom.
Ne bekstvom.
Ne samopouzdanjem.
Već pečaćenjem.
Milošću.
Belim haljinama.
Jagnjetom.
Narodom opranim u svetlosti Božjoj.
Otkrivenje 7 nije poglavlje straha.
To je poglavlje zaklona.
Ono nam pokazuje da, pre nego što se konačno drmanje u potpunosti odigra, Bog poznaje svoje.
On pečati svoje sluge.
On okuplja mnoštvo koje niko ne može izbrojati.
On ih dovodi pred presto.
On ih oblači u belo.
On im briše suze.
Svet se može tresti.
Ali narod Božji nije zaboravljen.
Noć se može činiti dugom.
Ali Jagnje je i dalje Pastir.
A presto je i dalje središte svih stvari.
Anđeli koji zadržavaju vetrove
Otkrivenje 7:1
„I posle ovoga videh četiri anđela gde stoje na četiri ugla zemlje, i drže četiri vetra zemaljska, da ne duva vetar ni na zemlju, ni na more, ni na ikakvo drvo.”
Jovan vidi četiri anđela kako stoje na četiri ugla zemlje.
Oni zadržavaju četiri vetra.
Slika je i svečana i nežna u isto vreme.
Vetrovi se ne kreću slobodno.
Sud nije nekontrolisan.
Drmanje zemlje nije nasumično.
Čak se i vetrovi zadržavaju dok im Bog ne dozvoli da se pokrenu.
Ovo je duboko važno.
Otkrivenje nam ne pokazuje vasionu koja se raspada u haosu.
Pokazuje nam stvorenje pod vlašću Božjom.
Vetrovi mogu biti jaki.
Zemlja može biti krhka.
More može biti nemirno.
Drveće može stajati izloženo.
Ali nebo nije zbunjeno.
Anđeli drže vetrove.
Postoji uzdržanost.
Postoji vreme.
Postoji božanski red.
Pre nego što bilo šta bude oslobođeno, Bog se seća svojih slugu.
Ovo je milost skrivena u strukturi viđenja.
Bog ne zaboravlja ranjive pre nego što dođe sud.
On ne gubi iz vida svoj narod u kretanju istorije.
On ne dopušta da vetrovi duvaju pre nego što obeleži one koji Mu pripadaju.
Svet nam se često čini nekontrolisanim.
Vidimo oluje.
Vidimo ratove.
Vidimo narode koji drhte.
Vidimo duhovnu zbunjenost.
Vidimo strah kako se kreće kroz ljude poput vetra kroz suvo lišće.
Ali Otkrivenje 7 nam otvara oči.
Postoje stvari koje Bog zadržava.
Postoje granice koje ne možemo videti.
Postoji uzdržanost sa neba koju zemlja ne razume.
Vetrovi su stvarni.
Ali Bog je stvarniji.
Drmanje je stvarno.
Ali Božji pečat je dublji.
Pečat živoga Boga
Otkrivenje 7:2–3
„I videh drugog anđela gde ide od istoka sunčanog, koji imaše pečat Boga živoga; i povika glasom velikim na četiri anđela, kojima bi dano da naude zemlji i moru,
Govoreći: Ne naudite zemlji, ni moru, ni drveću, dokle ne zapečatimo sluge Boga svog na čelima njihovim.”
Drugi anđeo se diže od istoka.
On ima pečat živoga Boga.
Ovo je jedna od najlepših fraza u poglavlju.
Živi Bog.
Ne ideja.
Ne sila.
Ne daleka moć.
Živi Bog.
Bog koji vidi.
Bog koji zna.
Bog koji dela.
Bog čiji je život večan, a čije prisustvo smrt ne pobeđuje.
Anđeo viče:
Ne naudite zemlji, moru, ni drveću dok se sluge Božije ne zapečate.
Ovo znači da sud čeka pečat milosti.
Pečat dolazi pre oslobađanja.
Sluge se prepoznaju pre nego što se drmanje nastavi.
Biti zapečaćen znači pripadati.
Znači vlasništvo.
Zaštitu.
Prepoznavanje.
Sveti znak koji nebo poznaje.
Ovaj pečat nije ukras.
Nije verski simbol koji se nosi radi izgleda.
To je znak da Bog poznaje svoje.
Čelo je mesto identiteta, misli, odanosti i bogosluženja.
Biti zapečaćen na čelu znači da je unutrašnji život prisvojen od Boga.
Um pripada Njemu.
Bogosluženje pripada Njemu.
Identitet pripada Njemu.
Budućnost pripada Njemu.
Ovo je suprotno strahu.
Strah kaže:
Sam sam.
Pečat kaže:
Ti si Moj.
Strah kaže:
Svet je jači.
Pečat kaže:
Bog te je obeležio pre nego što se vetrovi pokrenu.
Strah kaže:
Bićeš izgubljen u drmanju.
Pečat kaže:
Nebo zna tvoje ime.
Pečat živoga Boga govori drhtavom srcu da je pripadnost Hristu dublja od nestabilnosti sveta.
Zemlja se može tresti.
Ali zapečaćeni nisu nevidljivi.
Vetrovi mogu doći.
Ali sluge Božije su poznate.
Broj zapečaćenih
Otkrivenje 7:4
„I čuh broj zapečaćenih, sto i četrdeset i četiri hiljade zapečaćenih iz svakog kolena sinova Izrailjevih.”
Jovan čuje broj zapečaćenih.
Sto četrdeset i četiri hiljade.
O ovom broju se raspravljalo, tumačilo i merilo na mnogo načina.
Ali duhovno, u toku Otkrivenja, moramo najpre primetiti šta ova slika daruje duši:
punoću.
Red.
Zavet.
Bog zna broj.
Zapečaćeni nisu slučajnost.
Oni nisu razbacan ostatak koji nebo jedva primećuje.
Oni su izbrojani.
Držani.
Obeleženi.
Sabrani božanskim znanjem.
Broj nosi osećaj celovitosti, zavetne strukture i svetog reda.
Dvanaest kolena.
Dvanaest umnoženo.
Narod poređan pred Bogom.
Ovo nije zbrka.
Ovo nije duhovni haos.
Ovo nije nejasna gomila bez identiteta.
Bog poznaje one koji su Njegovi.
U svetu u kome se ljudi često osećaju neviđenima, Otkrivenje 7 nam govori da nebo broji drugačije.
Svet broji moć.
Bog broji svoje sluge.
Svet broji vojske.
Bog broji zapečaćene.
Svet broji bogatstvo.
Bog broji one koji pripadaju Jagnjetu.
Ovde postoji sveta uteha.
Možete se osećati malim u očima sveta.
Možete se osećati skrivenim.
Možete osećati da je vaša vera tiha, krhka i neprimećena.
Ali nebo zna šta pripada Bogu.
Pečat ne zavisi od ljudskog odobravanja.
Pečat se ne briše patnjom.
Pečat se ne slabi suzama.
Pečat je znak božanskog vlasništva.
Bog kaže:
Ovaj je Moj.
Kolena imenovana pred Bogom
Otkrivenje 7:5–8
„Od kolena Judina zapečaćeno dvanaest hiljada.
Od kolena Ruvimovog zapečaćeno dvanaest hiljada.
Od kolena Gadovog zapečaćeno dvanaest hiljada.
Od kolena Asirovog zapečaćeno dvanaest hiljada.
Od kolena Neftalimovog zapečaćeno dvanaest hiljada.
Od kolena Manasijinog zapečaćeno dvanaest hiljada.
Od kolena Simeunovog zapečaćeno dvanaest hiljada.
Od kolena Levijevog zapečaćeno dvanaest hiljada.
Od kolena Isaharovog zapečaćeno dvanaest hiljada.
Od kolena Zavulonovog zapečaćeno dvanaest hiljada.
Od kolena Josifovog zapečaćeno dvanaest hiljada.
Od kolena Venijaminovog zapečaćeno dvanaest hiljada.”
Imena kolena su izgovorena.
Jedno po jedno.
Ovo nije besmisleno ponavljanje.
Ovo je sećanje.
Bog imenuje svoj narod.
Ne okuplja ih kao bezličnu masu.
On se seća zavetne istorije.
Seća se obećanja.
Seća se kolena, loza, priča, propusta, obnavljanja, rana i poziva.
Imena nas podsećaju da otkupljenje ne briše istoriju.
Ono je ispunjava.
Bog ne zaboravlja ono što je obećao.
Ne napušta zavet.
Ne gubi svoj narod u ruševinama vremena.
Svako koleno je imenovano pre nego što se viđenje proširi ka velikom mnoštvu.
Ovo je važno.
Bog Otkrivenja nije apstraktan.
On je Bog Avrama, Isaka i Jakova.
Bog Izrailja.
Bog zaveta.
Bog koji pamti.
I u Hristu, obećanje postaje šire od ljudske mašte.
Zapečaćene sluge su viđene.
Zatim Jovan gleda, a viđenje se otvara u nešto neizmerno.
Mnoštvo koje niko ne može izbrojati.
Posebno obećanje postaje sveopšte bogosluženje.
Zavetna nada Izrailja otvara se u bogosluženje iz svih naroda.
Ovo je tajna Hristova.
On ne uništava obećanje.
On ga ispunjava dok blagoslov ne poteče prema narodima.
Veliko mnoštvo pred prestolom
Otkrivenje 7:9
„Posle ovoga videh, i gle, mnoštvo veliko koje niko ne mogaše izbrojati, od svakog naroda i kolena i plemena i jezika, stajahu pred prestolom i pred Jagnjetom, obučeni u haljine bele, i palme u rukama njihovim.”
Posle čuvenog broja, Jovan vidi ono što se ne može izbrojati.
Veliko mnoštvo.
Niko ih nije mogao izbrojati.
Iz svih naroda.
Iz svih kolena.
Iz svih plemena.
Iz svih jezika.
Stoje pred prestolom.
Stoje pred Jagnjetom.
Ovo je odgovor na Otkrivenje 6.
Ko će moći ostati?
Evo ih.
Oni stoje.
Ne skriveni u pećinama.
Ne vapiju da ih planine pokriju.
Ne beže od lica Božjeg.
Stoje pred prestolom.
Stoje pred Jagnjetom.
Lice Božje im više nije užas.
Ono im je dom.
Obučeni su u bele haljine.
Drže palme u rukama.
Bele haljine govore o čistoti darovanoj milošću.
Palme govore o pobedi, bogosluženju i svetom slavlju.
Ovo mnoštvo nije stiglo pred Boga sopstvenom pravednošću.
Stoje zato što su oprani.
Stoje zato što ih je milost obukla.
Stoje zato što ih je Jagnje učinilo svojima.
I obratite pažnju koliko je široka Božja milost:
svi narodi,
sva kolena,
sva plemena,
svi jezici.
Ovo nije malo spasenje.
Ovo nije uska milost.
Ovo je žetva Jagnjeta.
Ljudi iz mesta koje je svet zaboravio.
Ljudi iz jezika nepoznatih moćnicima istorije.
Ljudi iz rana, plemena, porodica i zemalja koje su izgledale daleko od slave.
Svi okupljeni pred prestolom.
Svi stoje u milosti.
Svi obučeni u belo.
Svi dovedeni blizu Jagnjetom.
Otkrivenje 7 dopušta srcu da odahne.
Kraj priče nije tama koja proždire svet.
Kraj je bogosluženje.
Mnoštvo koje stoji pred Bogom.
Oprano.
Držano.
Živo.
Spasenje pripada Bogu našem i Jagnjetu
Otkrivenje 7:10
„I vikahu glasom velikim govoreći: Spasenje Bogu našem, koji sedi na prestolu, i Jagnjetu.”
Mnoštvo viče glasom velikim.
Njihova pesma je jednostavna.
Spasenje pripada Bogu našem.
Spasenje pripada Jagnjetu.
Oni ne hvale sami sebe.
Ne govore:
Preživeli smo jer smo bili jaki.
Ne govore:
Ostali smo jer smo sve razumeli.
Ne govore:
Pobedili smo jer smo kontrolisali budućnost.
Govore:
Spasenje pripada Bogu.
Spasenje pripada Jagnjetu.
Ovo je pesma otkupljenih.
Svaka spasena duša na kraju nauči ovu pesmu.
Nije to bila moja mudrost.
Nije to bila moja snaga.
Nije to bila moja čistota.
Nije to bila moja sposobnost da se sam održim.
Bila je to milost.
Bio je to Hristos.
Bilo je to Jagnje.
Što duša dublje ulazi u milost, manje se hvali sobom.
Što se bliže prestolu, sve više zna:
Bio sam nošen.
Bio sam opran.
Bio sam pronađen.
Bio sam držan.
Spasenje pripada Bogu.
Ovaj vapaj je suprotan ljudskoj gordosti.
To je kraj samospasavanja.
To je kraj pretvaranja.
To je početak istinskog bogosluženja.
Mnoštvo stoji u svetlosti zato što ih je Jagnje tamo dovelo.
Nebo odgovara na pesmu
Otkrivenje 7:11–12
„I svi anđeli stajahu oko prestola i starešina i četiri životinje, i padoše pred prestolom na lice svoje, i pokloniše se Bogu,
Govoreći: Amin; blagoslov i slava i premudrost i hvala i čast i sila i jačina Bogu našem va vek veka. Amin.”
Nebo odgovara.
Anđeli stoje oko prestola.
Starešine su tu.
Živa bića su tu.
I oni padaju na lice pred Bogom.
Ovo nije obično bogosluženje.
Ovo je sveta predaja.
Otkupljeni viču da spasenje pripada Bogu i Jagnjetu.
A nebo odgovara:
Amin.
Blagoslov.
Slava.
Premudrost.
Hvala.
Čast.
Sila.
Jačina.
Sve pripada Bogu zauvek.
Ovo je red neba.
Sve se vraća Bogu.
Svaka kruna.
Svaka pesma.
Svaka pobeda.
Svaki dah.
Svaka izlečena suza.
Svaka obnovljena duša.
Svaka primljena milost.
Sve se vraća kao bogosluženje.
Anđeli se ne zamaraju Bogom.
Starešine ne prerastaju bogosluženje.
Živa bića ne odlaze dalje od obožavanja.
Što stvorenje dolazi bliže Bogu, bogosluženje postaje sve neizbežnije.
Zato Otkrivenje isceljuje dušu.
Ono preuređuje srce.
Pokazuje nam da bogosluženje nije bekstvo od stvarnosti.
Bogosluženje je stvarnost viđena ispravno.
Presto je stvaran.
Jagnje je stvarno.
Spasenje je stvarno.
Milost je stvarna.
I sve stvari će jednog dana priznati kome pripada slava.
Ko su ovi u belim haljinama?
Otkrivenje 7:13–14
„I odgovori jedan od starešina i reče mi: Ovi obučeni u haljine bele ko su, i otkuda dođoše?
I rekoh mu: Gospodine moj, ti znaš.
I reče mi: Ovo su oni što dođoše od nevolje velike, i opraše haljine svoje i ubeliše ih krvlju Jagnjetovom.”
Jedna od starešina postavlja Jovanu pitanje.
Ko su ovi obučeni u bele haljine?
Odakle su došli?
Jovan se ne pretvara da zna.
Kaže:
Gospodine moj, ti znaš.
Ovde ima poniznosti.
Jovan gleda slavu, ali ostaje spreman da uči.
Zatim starešina odgovara:
Ovo su oni koji su izašli iz velike nevolje.
Oprali su svoje haljine i ubelili ih krvlju Jagnjeta.
Ovo je sveta tajna.
Krv beli.
Patnja ih ne određuje.
Jagnje ih određuje.
Nevolja nije imala poslednju reč.
Jagnje je imalo poslednju reč.
Izašli su iz velike nevolje.
To znači da nisu bili pošteđeni svake žalosti.
Nisu bili netaknuti bolom.
Nisu bili stranci noći.
Prošli su kroz nju.
Izašli su iz nje.
Bili su provedeni iznad nje.
Njihove haljine su bele ne zato što su njihovi životi bili laki, već zato što ih je Jagnje očistilo.
Ovo je središte poglavlja.
Bele haljine se ne stiču ljudskim savršenstvom.
One se peru u krvi Jagnjeta.
Krv Jagnjeta znači žrtveni život Hristov.
Njegovu patnju.
Njegov prinos.
Njegovu pobedu.
Njegovu ljubav izlivenu za spasenje Njegovog naroda.
Svet često misli da čistota dolazi izbegavanjem bola.
Otkrivenje nam pokazuje dublju čistotu.
Čistota dolazi od pripadanja Hristu.
Otkupljeni nisu čisti zato što nikada nisu patili.
Oni su čisti zato što ih je Isus oprao.
Zato verujući može da se nada čak i u nevolji.
Noć ne može izbrisati krv Jagnjeta.
Rana ne može nadjačati Njegovu milost.
Oluja ne može ukloniti Njegov pečat.
Grob ne može poništiti Njegov život.
Oni koji su oprani u Jagnjetu nisu samo poboljšani.
Oni su učinjeni novima.
Pred prestolom dan i noć
Otkrivenje 7:15
„Zato su pred prestolom Božijim, i služe Mu dan i noć u hramu Njegovom, i Onaj što sedi na prestolu useliće se u njih.”
Zato.
Zato što su oprani.
Zato što pripadaju Jagnjetu.
Zato što su milošću prošli kroz nevolju.
Oni su pred prestolom Božjim.
Služe Mu dan i noć u Njegovom hramu.
A Onaj koji sedi na prestolu prebiva među njima.
Ovo je obnova blizine.
Greh je oterao čovečanstvo iz vrta.
Strah je naterao ljude da se skrivaju od lica Božjeg.
Ali ovde, otkupljeni stoje pred prestolom.
Ne napolju.
Ne daleko.
Ne neželjeni.
Pred Njim.
Blizu Njega.
Prebivajući sa Njim.
Onaj koji sedi na prestolu prebivaće među njima.
Ovo je srce spasenja:
Bog sa svojim narodom.
Ne samo oproštaj iz daljine.
Ne samo izbavljenje od opasnosti.
Već zajedništvo.
Prisustvo.
Prebivanje.
Isceljen odnos sa živim Bogom.
Zato duša žudi za više od preživljavanja.
Duša žudi za Bogom.
Najdublja glad ljudskog srca nije samo za sigurnošću.
Ona je za prisustvom.
Da bude sa Njim.
Da bude poznata od Njega.
Da počiva pred Njim.
Da se više ne skriva.
Da se više ne plaši Njegovog lica.
Da živi u svetlosti Njegove blizine.
Otkrivenje 7 nam pokazuje kraj izgnanstva.
Bog prebiva među svojim narodom.
Nema više gladi, nema više žeđi
Otkrivenje 7:16
„Neće više ogladneti, niti će više ožedneti, niti će na njih pasti sunce ni ikakva vrućina.”
Ovaj stih je poput vode za umornu dušu.
Neće više ogladneti.
Neće više ožedneti.
Vreo sunce ih neće poraziti.
Nikakva vrućina ih neće spržiti.
Svakoj oskudici se odgovara.
Svaka iznemoglost se pamti.
Svako razdoblje nedostatka se isceljuje.
U Otkrivenju 6, vrani konj je nosio sliku oskudice.
Hrana odmerena.
Svakodnevni hleb izmeren.
Strah oko snabdevanja.
Ali Otkrivenje 7 odgovara:
Neće više ogladneti.
U ovom svetu, mnoge duše poznaju glad u mnogim oblicima.
Glad za hlebom.
Glad za ljubavlju.
Glad za mirom.
Glad za sigurnošću.
Glad za smislom.
Glad za Bogom.
Žeđ može živeti u telu.
Ali žeđ takođe može živeti u duši.
Žeđ koju nijedan ljudski glas ne može utoliti.
Žeđ za utehom koja traje.
Žeđ za milošću koja ne nestaje.
Žeđ za domom.
Otkrivenje 7 obećava da u prisustvu Božjem, oskudica neće biti večna.
Jagnje ne izvodi svoj narod samo iz patnje.
On ih uvodi u punoću.
Nema više gladi.
Nema više žeđi.
Nema pekuće vrućine.
Nema beskrajne izloženosti.
Nema duše ostavljene u pustinji.
Jagnje će ih pasti
Otkrivenje 7:17
„Jer će ih Jagnje, koje je nasred prestola, pasti, i uputiti na žive izvore voda…”
Jagnje postaje Pastir.
Ovo je nežno preko svake reči.
Jagnje koje je bilo zaklano je ujedno i Pastir koji vodi.
On je nasred prestola.
Ne blizu ivice.
Ne sporedan.
Ne zaboravljen posle svoje žrtve.
Jagnje je centralno.
I iz sredine prestola, On pase svoj narod.
Hrani ih.
Vodi ih.
Dovodi ih do živih izvora voda.
Ovo je suprotno nemirnom svetu.
Svet tera.
Jagnje vodi.
Svet troši.
Jagnje hrani.
Svet ostavlja duše žedne.
Jagnje ih dovodi do živih voda.
Svet rani i zaboravlja.
Jagnje pamti i obnavlja.
Žive vode govore o životu koji ne presušuje.
O blagodati koja ne ostaje prazna.
O prisustvu Božjem koje zauvek teče u dušu.
Ovo nije privremena uteha.
Ovo je večni život.
Jagnje ne spasava svoj narod samo od suda.
On ih uvodi u dubok život Božji.
Bog će otrti svaku suzu
Otkrivenje 7:17
„…i otrće Bog svaku suzu od očiju njihovih.”
Ovo je jedno od najnežnijih obećanja u celom Svetom pismu.
Bog će otrti svaku suzu od njihovih očiju.
Ne neke suze.
Sve suze.
Ne samo suze koje su drugi videli.
Skrivene suze.
Privatne suze.
Tihe suze.
Suze progutane pre nego što je iko mogao da primeti.
Suze nošene godinama.
Suze žalosti.
Suze straha.
Suze izdaje.
Suze samoće.
Suze bolesti.
Suze čekanja.
Suze onog: „Dokle, Gospode?”
Sam Bog ih briše.
Ovo nije daleka uteha.
Ovo je lično.
Blizu.
Nežno.
Ruka Božja se približava licu ranjenog.
Stvoritelj neba i zemlje se saginje ka oku punom suza.
Ovo je srce Otkrivenja 7.
Poglavlje počinje zadržavanjem vetrova.
Završava se brisanjem suza.
Između vetrova i suza stoji Jagnje.
Pečati.
Pere.
Zaklanja.
Vodi.
Hrani.
Dovodi svoj narod kući.
Zato Otkrivenje nije samo o kraju sveta.
Ono je o isceljenju svih stvari u Hristu.
Suze svetih nisu uzaludne.
Patnja vernih nije zaboravljena.
Bol skrivenog srca nije nevidljiv.
Bog će otrti svaku suzu.
Unutrašnje značenje Otkrivenja 7
Otkrivenje 7 govori unutrašnjem životu koliko i kraju istorije.
Ono pita:
Gde se osećaš uzdrmano?
Gde se plašiš vetrova?
Gde se osećaš neviđeno?
Gde treba da se setiš da Bog poznaje svoje?
Gde treba da budeš ponovo opran u milosti Jagnjeta?
Gde si gladan?
Gde si žedan?
Gde čekaš da Bog otre suze koje niko drugi ne razume?
Poglavlje je nebesko.
Ali je i duboko lično.
Ono duši pokazuje njeno pravo odredište.
Ne strah.
Ne haos.
Ne napuštenost.
Već presto.
Jagnje.
Bele haljine.
Žive vode.
Obrisane suze.
Ovo je nada verujućeg.
Ne stojimo zato što nas nevolja nije dotakla.
Stojimo zato što nas Jagnje drži.
Ne sijamo zato što nikada nismo hodili kroz tamu.
Sijamo zato što smo oprani u Njegovoj svetlosti.
Ne pobeđujemo zato što smo dovoljno jaki.
Pobeđujemo zato što spasenje pripada Bogu našem i Jagnjetu.
Nežna reč za čitaoca
Ako vam je srce umorno, ostanite polako sa ovim poglavljem.
Neka progovori nad vašim strahom.
Neka progovori nad vašom žalošću.
Neka progovori nad svakim mestom u vama koje se oseća izloženo vetru.
Jagnje zna kako da zakloni svoje.
Jagnje zna kako da vodi umorne duše.
Jagnje zna kako da provede svoj narod kroz noć.
I Bog vidi svaku suzu.
Nijedna nije zaboravljena.
Nijedna nije besmislena.
Nijedna neće ostati zauvek.
Dolazi dan kada će ruke koje su oblikovale zvezde otrti suze sa lica Njegove dece.
Do tada, Crkva peva:
Spasenje pripada Bogu našem koji sedi na prestolu, i Jagnjetu.
Kratka molitva
Gospode Isuse,
Jagnje Božje,
zapečati moje srce u svojoj milosti.
Operi me u svojoj svetlosti.
Kada se svet trese, nauči me da stojim u Tebi.
Kada osećam glad, povedi me ka hlebu Tvog prisustva.
Kada osećam žeđ, dovedi me do živih voda.
Kada sam umoran od noći, podseti me da si Ti Pastir.
I kada se suze podignu na mestima koje niko drugi ne vidi, pomozi mi da poverujem da ih se Ti sećaš svih.
Zadrži me blizu prestola.
Zadrži me pred Jagnjetom.
Zadrži me skrivenog u svojoj blagodati do dana kada se svaka suza otre.
Amin.
Pitanja za razmišljanje
- Gde treba da se setim da me Bog vidi, poznaje i drži?
- Koji strah u meni treba da čuje vapaj: „Spasenje pripada Bogu našem i Jagnjetu”?
- Gde mi je potreban Pastir da me povede ka živim vodama?