Jovan 5:39 — Ispitivanje Pisama dok nas ne dovedu do Isusa

Postoji način da držimo Bibliju u rukama, a ipak držimo Isusa na distanci.

Možemo čitati reči, proučavati istoriju, upoređivati odlomke, pa čak i braniti istinitost Pisma, a ipak promašiti živog Gospoda kome svaka stranica tiho svedoči. Ovo je otrežnjujuća misao, ali je i nežan poziv.

Isus nas ne kori u Jovanu 5:39 zato što želi da manje čitamo Pismo. On govori kako bi naše čitanje postalo vrata koja vode ka Njemu. Poziva nas dalje od pukog informisanja, u zajedništvo, dalje od verske sigurnosti, u živu veru.

Jovan 5:39 — “Pregledajte pisma, jer vi mislite da u njima imate život večni; i ona svedoče za mene.”

Ovaj stih traži od nas da usporimo. Pita nas ne samo šta čitamo, već i kako dolazimo. Da li ispitujemo Pisma da bismo ih ovladali, ili dopuštamo Pismima da nas dovedu do Onoga koji je život?

Pisma nikada nisu bila namenjena da se završe sama u sebi

Isus kaže: “Vi pregledate pisma.” Obraća se ljudima koji su ozbiljno shvatali pisanu reč. Nisu bili nemarni prema Pismu. Poznavali su ga, proučavali, čuvali, raspravljali se na osnovu njega, i gradili svoje verske živote oko njega.

Pa ipak, Isus kaže da sama Pisma svedoče o Njemu. To znači da Biblija nije zatvorena soba. Ona je prozor. Otvara se ka Hristu.

Pisana reč svedoči o Živoj Reči. Zapovesti otkrivaju našu potrebu. Obećanja bude nadu. Žrtve ukazuju na pomirenje. Proroci čeznu za ispunjenjem. Literatura mudrosti istražuje dubine ljudskog života pred Bogom. Psalmi daju glas tuzi, poverenju, bogosluženju, pokajanju i čežnji. I sve to, ponekad jasno a ponekad skriveno sve dok Hristos ne dođe, kreće se ka Njemu.

Voleti Pismo na pravi način ne znači zaustaviti se na stranici kao da bi samo mastilo moglo da nas spase. To znači primiti svedočanstvo Pisma i doći Isusu otvorenog srca. Biblija je sveta jer Bog govori kroz nju. Ona daje život jer je Duh koristi da otkrije Hrista, da nas ispravi, da nas uteši, da probudi veru, i da nas privuče u poslušnost.

Kada Pismo postane samo sistem koji treba kontrolisati, možemo postati oholi. Kada Pismo postane mesto susreta, postajemo ponizni. Počinjemo da čitamo ne samo umom, već predanim srcem, govoreći: “Gospode Isuse, pokaži mi Sebe ovde.”

Kontekst: isceljenje, svedočanstvo, i odbijanje da se dođe

Jovan 5 počinje time što Isus isceljuje čoveka koji je bio bolestan trideset i osam godina. Čovek je ležao kraj bazena Vitezde, nesposoban da sam sebe isceli. Isus mu je prišao, pitao ga: “Hoćeš li da budeš zdrav?”, a zatim mu zapovedio da ustane, uzme svoju postelju i hoda.

Isceljenje se dogodilo u subotu, i to je postalo tačka sukoba. Umesto da se raduju što je propatili čovek isceljen, verske vođe su se usredsredile na kršenje za koje su verovale da se dogodilo. Isus je zatim govorio o svom jedinstvu sa Ocem, o svojoj vlasti da daje život, i o svedocima koji su svedočili o Njemu.

Kada dođemo do Jovana 5:39, Isus govori verskim vođama koji su ispitivali Pisma, ali nisu uspeli da dođu k Njemu kao Onome o kome Pismo svedoči. Imali su svedočanstvo, ali su se opirali Ličnosti. Imali su svetiljku, ali su odbili Svetlost.

Isus nastavlja rečima koje su i tužne i prodorne:

Jovan 5:40 — “Pa nećete da dođete k meni da imate život.”

Ovo je bol u samom središtu odlomka. Problem nije nedostatak izloženosti istini. Problem je odbijanje da se dođe. Isus ne kaže: “Ne možete doći.” Kaže: “Nećete da dođete.” Obraća se srcu. Otkriva se volja. Versko proučavanje ponekad može sakriti nespremnost da se predamo.

Ovo treba da nas učini blagim, a ne oštrim. Ne čitamo Jovana 5 da bismo gledali sa visine na te vođe. Čitamo ga da bi naša sopstvena srca bila ispitana. Moguće je znati mnogo o Bogu, a ipak se opirati Božijoj blizini. Moguće je čitati svakodnevno, a ipak izbegavati mesto gde Isus traži poverenje, pokajanje, oproštaj i poslušnost.

Cela priča koja se naginje ka Hristu

Nakon svog vaskrsenja, Isus je hodao sa dva učenika putem za Emaus. Bili su obeshrabreni, zbunjeni i spori da razumeju šta se dogodilo. Njihova nada bila je poljuljana krstom. Tada im je Isus otvorio Pisma.

Luka 24:27 — “I počevši od Mojsija i od svih proroka, kazivaše im šta je pisano za Njega u svemu Pismu.”

Ovo je jedan od najlepših opisa proučavanja Biblije u celom Pismu. Sam Isus uči da Mojsije, proroci i sva Pisma sadrže stvari koje se tiču Njega. Stari zavet nije odbačen od strane Hrista; ispunjen je u Njemu. Njegova obećanja nalaze svoje “da” u Njemu. Njegovi obrasci su sabrani u Njemu. Njegova čežnja postaje telo u Njemu.

Kada čitamo Postanje, vidimo Boga koji stvara, poziva, sklapa savez, i obećava blagoslov narodima. Kada čitamo Izlazak, vidimo izbavljenje, krv, slobodu, i Boga koji prebiva među svojim narodom. Kada čitamo Levitsku knjigu, vidimo ozbiljnost svetosti i potrebu za pomirenjem. Kada čitamo proroke, čujemo čežnju za pravednim Carem, novim savezom, očišćenim narodom, i izlivenim Duhom.

Onda dolazimo do Jevanđelja, i ne susrećemo se sa idejom. Susrećemo se sa Isusom. Obećani dolazi hoda po prašini Galileje. Dodiruje gubave. Oprašta grešnicima. Otvara slepe oči. Jede sa odbačenima. Kori licemerje. Plače kraj groba. Polaže Svoj život. Vaskrsava iz mrtvih.

Pisma nas dovode k Njemu jer je Bog izabrao da se otkrije u Njemu. Ne poznajemo Isusa mimo svedočanstva Pisma, i ne razumemo Pismo ispravno mimo Isusa.

Kada čitanje postane dolaženje

Isus kaže: “Pa nećete da dođete k meni da imate život.” To znači da cilj ispitivanja Pisama nije samo da se završi poglavlje, ispuni plan, ili sakupe uvidi. Cilj je doći k Njemu.

Dolaženje Isusu može se dogoditi tiho. Može se dogoditi sa suzama. Može se dogoditi u pokajanju, kada nas neki stih razotkrije u onome što smo čuvali. Može se dogoditi u bogosluženju, kada obećanje postane lično i setimo se Njegove vernosti. Može se dogoditi u predanju, kada prestanemo da se raspravljamo sa Duhom i jednostavno kažemo da.

Postoji čitanje Pisma koje ostavlja dušu nedirnutom jer srce ostaje zatvoreno. Ali postoji i čitanje koje postaje molitva. Zastajemo nad rečima. Puštamo ih da siđu duboko. Pitamo: “Gospode, gde Ti se opirem? Gde me pozivaš da Ti verujem? Šta mi pokazuješ o Svom srcu?”

Ova vrsta čitanja nije žurna. Nije ni pasivna. Sluša sa strahopoštovanjem. Dovodi celo biće pred Boga: um, savest, sećanje, osećanja, želju, strah i nadu.

Ponekad je jedan stih dovoljan da nas drži dugo. Ponekad Duh nežno usmerava našu pažnju na jednu jedinu reč, ne da bismo oko nje gradili nešto čudno, već da bismo postali iskreni pred Hristom. Pismo nije ogledalo za opsednutost sobom; ono je ogledalo koje nas otkriva u svetlosti Isusa, a zatim nas vodi u Njegovu milost.

Reč postade telo i i dalje se približava

Svedočanstvo Pisma ne upućuje nas ka dalekoj verskoj figuri. Upućuje nas ka Sinu Božijem koji se približio u telu i krvi.

Jovan 1:14 — “I Reč postade telo i useli se u nas, puno blagodati i istine; i videsmo slavu Njegovu, slavu, kao Jedinorodnoga od Oca.”

Ovo je čudo u srcu hrišćanske vere. Reč postade telo. Bog nije ostao samo predmet govora. Došao je. Živeo je među nama. Otkrio je slavu u poniznosti, blagodat u blizini, istinu u ljubavi, svetost u sažaljenju, i moć u poslušnosti koja daje sebe.

Zato kada Isus kaže da Pisma svedoče o Njemu, On ne tvrdi da je samo jedna od mnogih tema. Otkriva Sebe kao središte Božijeg spasonosnog namera. On je Onaj u kome se Otac objavljuje. On je Onaj koji daje život. On je Onaj koji ispunjava ono čemu se Izrael nadao i što svako ljudsko srce tajno treba.

I ovaj isti Hristos nije samo predmet sećanja vernika. On je prisutan sa svojim narodom po Duhu. Spasava nas, oprašta nam, uči nas, ispravlja nas, teši nas, i oblikuje svoj život u nama.

Kološanima 1:27 — “kojima Bog htede pokazati koje je bogatstvo slave tajne ove među neznabošcima, koje je Hristos u vama, nada slave.”

Pismo nas vodi ka Hristu, i Hristos nas ne ostavlja izvan vrata. Uvodi nas u zajedništvo sa Sobom. Prebiva u svom narodu. Postaje naša nada, ne samo za nebo jednog dana, već za preobraženje sada. Onaj o kome Pismo svedoči jeste Onaj koji želi da živi Svoj život u nama.

Otkrivenje Isusa u Otkrivenju

Jovan 5:39 nam takođe pomaže da pristupimo poslednjoj knjizi Pisma sa jasnijim srcem. Otkrivenje nije prvenstveno knjiga namenjena da izaziva strah. Ona je prvenstveno otkrivenje Isusa Hrista.

Otkrivenje 1:1 — “Otkrivenje Isusa Hrista koje Mu dade Bog da pokaže slugama svojim šta će biti skoro; i pokaza, poslavši po anđelu svome, sluzi svome Jovanu,”

Prve reči nam govore gde da gledamo: Isus Hristos. Pre nego što pokušamo da razumemo slike, sudove, crkve, zveri, čaše, ili Novi Jerusalim, moramo da posmatramo Gospoda koji se otkriva. Otkrivenje pokazuje Hrista u slavi: vaskrslog, vernog, svetog, pobedonosnog, i prisutnog među svojim narodom.

Ovo je važno za način na koji čitamo celo Pismo. Ako ispitujemo Bibliju bez dolaženja Isusu, čak i Otkrivenje može postati mesto strepnje ili radoznalosti umesto bogosluženja. Ali kada dođemo Hristu, Otkrivenje postaje poziv na istrajnost, čistotu, nadu i obožavanje. Jagnje koje je zaklano jeste Onaj koji caruje. Gospod koji hoda među svećnjacima jeste isti Isus koji je dodirivao bolesne, dočekivao grešnike, i pozivao umorne k Sebi.

Hristos otkriven u slavi nije drugačiji Hristos od Onoga koji se približava verniku danas. Njegovo veličanstvo ne poništava Njegovu nežnost. Njegova svetost ne briše Njegovu milost. Njegova pobeda Ga ne čini dalekim. On je živi Gospod, i Pisma nas pozivaju da Ga posmatramo dok naša srca ne budu učvršćena Njegovim prisustvom.

Pismo koje postaje svakodnevno zajedništvo

Postoji jednostavan način da počnemo da živimo Jovan 5:39 sa mekšim srcem: pre nego što otvorimo Bibliju, zastanimo i okrenimo se ka Isusu.

Nisu ti potrebne mnoge reči. Mogao bi da se moliš: “Gospode Isuse, dolazim k Tebi. Neka me ova Pisma približe Tebi. Uči me, ispravi me, uteši me, i učini me spremnim.”

Zatim čitaj polako. Primeti ko govori. Primeti šta se dešava. Primeti šta odlomak otkriva o Bogu, o čovečanstvu, o grehu, o blagodati, o obećanju, o poslušnosti, o Hristu. Neka tekst ima svoj sopstveni glas pre nego što požuriš da ga primeniš.

I kada te nešto dotakne u srcu, ostani tu. Ne žuri pored mesta gde Ti se Isus približava. Ako dođe osvedočenje, ispovedi. Ako dođe uteha, primi je. Ako zapovest postane jasna, poslušaj. Ako obećanje zasija, veruj. Ako se osećaš suvo, ostani iskren i prisutan pred Njim.

Svakodnevni život sa Isusom često se gradi u ovim skrivenim trenucima. Stih koji se seti dok pereš sudove. Psalam koji šapućeš noću. Prizor iz Jevanđelja koji nosiš u srcu tokom teškog razgovora. Tiho predanje pre nego što počneš dan. Pismo postaje zajedništvo kada nas vodi u prisustvo, glas i gospodstvo Hristovo.

Ne čitamo samo da bismo znali više. Čitamo da bismo se približili. Čitamo da bi Isusov život oblikovao naše misli, prečistio naše želje, izlečio naše rane, i naučio naše ruke kako da vole.

Kratka molitva

Gospode Isuse, ne dopusti mi da ispitujem Pisma dok mi srce ostaje daleko od Tebe. Otvori mi oči da Te vidim u pisanoj reči. Omekšaj ono što je u meni tvrdoglavo. Pozovi me ponovo u Svoj život, Svoju istinu, Svoju milost, i Svoje prisustvo. Neka me svaka stranica vodi bliže Tebi, i neka se Tvoj život oblikuje u meni tihom vernošću. Amin.

Pitanja za razmišljanje

1. Kada čitam Pismo, da li uglavnom pokušavam da prikupim informacije, ili zaista dolazim Isusu radi života?

2. Gde bih mogao da se opirem glasu Hristovom, čak i dok znam šta Pismo kaže?

3. Koji deo Biblije mi je nedavno pomogao da jasnije vidim Isusa?

4. Kako mogu ove nedelje da usporim i dopustim Pismu da postane molitva, predanje, i zajedništvo sa Gospodom?

5. Kako bi izgledalo da život Hristov koji prebiva u meni oblikuje jedan običan deo mog dana?